Ekologija (Stanište; Životni ciklus, sezonska i dnevna aktivnost; Ishrana; Slične vrste

Stanište
Dinarski gušteri prevashodno naseljavaju stenovite krečnjačke predele planina mediteranskog zaleđa (oro-mediteran), prodirući mestimično, gde postoje povoljna staništa, dublje u unutrašnjost (do 90 km u Crnoj Gori) (Bischoff, 1984). Glavne klimatske karakteristike ovih predela su veoma duge, hladne zime sa dosta snega, kišovita proleća i jeseni i vruća leta sa ekstremnim razlikama između dnevnih i noćnih temperatura (izmedju 3°C i 25°C) (Matvejev, 1961). Kao izrazito petrikolne vrste, javljaju se na stenama i kamenjaru u relativno vlažnim i senovitim staništima sa dosta vegetacije. Često se nalaze u blizini planinskih jezera, u listopadnim, mešovitim ili četinarskim šumama otvorenog tipa (često u zajednici subendemo-reliktnog bora Balkanskog poluostrva – munike Pinus heldreichii), u degradovanim šumskim zajednicama, kao i iznad gornje šumske granice (Arnold i Ovenden, 2002; Džukić, 1991; Džukić i sar., 1997; Ljubisavljević i sar., 2007a).
Dinarski gušteri su izuzetno prilagođeni životu u stenovitim oblastima i surovim visokoplaninskim uslovima zahvaljujući specifičnim morfološkim i ekološkim karakteristikama. Spljoštena glava i trup, kao i glatke, nenazubljene krljušti na telu omogućavaju im sakrivanje i u najužim pukotinama u stenama i vešto izbegavanje predatora, kao što su zmije - poskok (Vipera ammodytes) i smukulja (Coronella austriaca) (Bosch, 1989; Veith, 1991).
Životni ciklus, sezonska i dnevna aktivnost
Podaci o pojedinim karakteristikama životnog ciklusa dinarskih guštera dobijeni su analizama populacija mosorskog guštera sa teritorije Crne Gore (Ljubisavljević i sar., 2007b; Tomašević Kolarov i sar., 2010), dok je prokletijski gušter za sada, u tom pogledu neistražena vrsta.
Mosorski gušter stiče polnu zrelost kada dostigne određenu veličinu tela, što je slučaj i kod većine drugih guštera (Ljubisavljević i sar., 2007b). Međutim, nepovoljni klimatski uslovi u planinskim predelima uslovljavaju kratak godišnji period aktivnosti mosorskog guštera (kraće vreme za korišćenje resursa i mogućnost rasta), a samim tim i kasnije dostizanje polne zrelosti u odnosu na male lacertidne guštere sa nižih nadmorskih visina. Mužjaci i ženke postaju polno zreli u trećoj godini života pri dužini trupa od 5,3 odnosno 5,7 cm (Tomašević Kolarov i sar., 2010). Usled hladnih i dugih zima, kao i dužeg zadržavanja snežnog pokrivača u planinskim predelima, mosorski gušter izlazi iz hibernacije krajem aprila ili početkom maja, što je takođe znatno kasnije u odnosu na guštere nižih predela, kao što su plavi gušter (Dalmatolacerta oxycephala) i obični zidni gušter (Podarcis muralis). Parenje se odvija krajem maja i početkom juna. Usled skraćenog perioda aktivnosti, ženke polažu samo jedno leglo godišnje sa 3 do 7 izduženih jaja (4-5 jaja u proseku) tokom jula meseca (Ljubisavljević i sar., 2007b). Inkubacioni period od prosečno 26 dana na temperaturi od 25 – 28°C najkraći je u odnosu na sve ostale lacertidne guštere koji polažu jaja (Ljubisavljević i sar., 2007b). Ovaj podatak se može objasniti činjenicom da su embrioni u položenim jajima u poodmaklom stupnju razvića kao rezultat dužeg zadržavanja jaja u jajovodima ženke, što ujedno predstavlja prelaz ka drugoj reproduktivnoj strategiji - rađanju mladunaca (vivipariji). Izleganje mladunaca se dešava u avgustu (Ljubisavljević i sar., 2007b). Mosorski gušter se povlači u hibernaciju krajem septembra ili početkom oktobra. Na osnovu analiza lovćenske populacije, utvrđeno je da mosorski gušter u prirodi živi do 9 godina, a prosečna starost jedinki u populaciji je 5-6 godina (Tomašević Kolarov i sar., 2010). Stopa preživljavanja mladunaca je niža u odnosu na odrasle jedinke (Tomašević Kolarov i sar., 2010).
Kao i ostali predstavnici familije Lacertidae i dinarski gušteri su aktivni danju. Njihova dnevna aktivnost do sada nije istraživana. Postoje zapažanja da je mosorski gušter aktivniji u toku prepodneva u odnosu na popodnevne sate, kao i da može biti aktivan za vreme prohladnih i oblačnih dana tokom leta i rane jeseni, na zaštićenim i skrivenim mestima (Veith, 1991).
Ishrana
Kao i ostali predstavnici lacertidnih guštera, dinarski gušteri su insektivorne vrste. Postoje zapažanja da se mosorski gušter hrani terestričnim Ispopoda (Veith, 1991), vodenim moljcima (Trichoptera) (Radovanović, 1951) i vilinim konjicima (Odonata) (Džukić, 1991). Nešto detaljniju analizu ishrane dao je Arnold (1987). On je pokazao da insekti izraziti letači (dvokrilci, opnokrilci i leptiri) čine do 44 % plena, a većina njih je dužine do 10 mm.
Slične vrste
U nižim predelima mosorski gušter se javlja u sličnim staništima kao i dve petrikolne vrste - plavi gušter (Dalmatolacerta oxycephala) koji se takođe odlikuje spljoštenim telom i obični zidni gušter (Podarcis muralis) koji ima višu i kraću glavu i retko kada žuto obojeni trbuh (Arnold i Ovenden, 2002). U tim slučajevima postoji jasna podela niša, pri čemu se mosorski gušter javlja na stenama sa više vegetacije i na zasenčenijim i vlažnijim mestima u odnosu na pomenute dve vrste (Tomassini, 1889; Bischoff, 1984; Arnold, 1987). Takođe, na stenama i liticama se niže penje u odnosu na plavog guštera (Arnold, 1987). Na višim nadmorskim visinama mosorski gušter nema konkurenata usled bolje prilagođenosti na hladniju klimu (Mauruschat i sar., 1990; Arnold, 1987). Prokletijski gušter se javlja zajedno sa običnim zidnim gušterom (Džukić i sar., 1997).